Pitanja i odgovori na životne dileme [2]

Razvod roditelja – moj teret

Pitanje:

Imam 31 godinu. U dugoj sam i srećnoj vezi kakvu bih svakome poželela, tako da, kao što pretpostavljate, to nije ono o čemu želim da vam pišem. Moj problem su moji roditelji. Otkad znam za sebe, oni su na ratnoj nozi. Ali poslednjih nekoliko nedelja, otkad se otac odselio i najavio razvod, stvari su se dodatno pogoršale, a i ja sam do guše uvučena u njihov sukob.

Majka, sa kojom sam ostala u kući, stalno mi priča protiv oca, smišlja kako da mu napakosti i očekuje da ja učestvujem u tome. A kada se vidim sa ocem – doživljavam istu priču.

Pre nego što su počela ova dešavanja, trebalo je da se preselim kod dečka, da počnemo da živimo zajedno, a potom i da se venčamo. Ali sada me majka preklinje da ne idem, kaže da će se ubiti ako je i ja ostavim na cedilu.

Odlazak od kuće bi za mene bio ne samo korak napred u zbližavanju sa dečkom, već bih se, iskreno rečeno, na taj način i spasla paklene atmosfere u kojoj sada živim. Ali kad god pomislim da ostavim majku, preplavi me užasna griža savesti.

Šta da radim?

Odgovor:

Draga NN, pre svega, čestitam vam na uspešno izgrađenoj vezi uprkos negativnom primeru u svojoj primarnoj porodici. Eto, i to se ponekad dešava – umesto da iskopiramo model odnosa svojih roditelja, nama on posluži kao povod za odluku da sebi tako nešto nikad ne dozvolimo.

Nepravilnost koja se na prvi pogled detektuje u odnosu vas i vaših roditelja je da ste malčice (ili malo više) zamenili uloge. Njih dvoje se trenutno ponašaju poput dva deteta u konfliktu koja od „majke“ (tj. vas) očekuju posredovanje i arbitražu. Od silne muke, očigledno su smetnuli sa uma da svoj odnos treba da grade sami i da, po porodičnom poretku, na listi vaših odgovornosti nikako ne stoji uloga koju pokušavaju nesvesno da vam nametnu.

Vaš zadatak jeste da im pružite ljubav i saosećanje, ali njihov međusobni odnos ostavite njima. Zato, u potpunosti preuzmite odgovornost za odnos sa svojim emotivnim partnerom i ne dozvolite da iko drugi utiče na vaše zajedničke odluke.

Bilo bi pogrešno da svoju sreću sa njim podredite „nazovi-sreći“ svojih roditelja. Štaviše, ne sumnjam da će za vas, kao što i sami slutite, preseljenje kod dečka biti veoma blagotvorno.

Stoga svojim roditeljima, uz puno takta ali i odlučnosti, stavite do znanja da niste ni spremni ni kompetentni da u njihovom odnosu igrate ulogu sudije i medijatora. Štaviše, možete im predložiti da zatraže stručnu pomoć.

Kako da me moje ćerke poštuju kao što poštuju svog oca?

Pitanje:

Udata sam, imam 42 godine i dve ćerke u pubertetu, jednu od 14 a drugu od 12 godina. Ni jedna ni druga ne pokazuju mi dovoljno poštovanja. Jedna mi stalno tera inat i protivi se svemu što joj kažem, a druga stalno ponavlja „Važi, mama.“ I tera po svome. Za njih moja reč očigledno nema nikakvu težinu. Ponekad poludim i kaznim ih obe. Tada često uvedem nova pravila „kućnog reda.“ Ali ona traju samo po par sati ili dana. Moj najveći problem je popuštanje. Ono je stalno prisutno. Na primer, ako starija traži novac za nešto, ja prvo odbijem, ali kada ona krene da se svađa sa mnom, plače i lupa vratima, na kraju popustim, samo da bih stavila tačku na torturu. Za razliku od mene, mog muža skoro sve slušaju iako nikada nije digao ruku na njih. Ali kad nešto kaže, on je rekao. Šta da promenim kod sebe da bi moje ćerke počele i mene da poštuju i shvataju jednako ozbiljno kao i mog muža?

Odgovor:

Draga NN, da li ste primetili da vaše pitanje sadrži bar pola odgovora? Vaš problem je u neku ruku lak za rešavanje, a u drugu težak. Hajde da vidimo najpre u kom smislu je lak!

Pre svega, vi znate ime svog problema – neodlučnost i nedoslednost. U samom problemu se krije i njegovo rešenje: treba da svojoj deci, kad god je to potrebno, jasno, smireno i odlučno stavljate do znanja šta se od njih očekuje.

Ono što vam takođe olakšava situaciju je zdrav model ponašanja vašeg muža prema njima. On vam može biti od velike koristi. Od danas posmatrajte njegovo ponašanje i uočavajte pravilnosti. Takođe, kad god ne znate šta da radite, upitajte se: „Kako bi sada postupio njihov otac?“

Zašto je onda ovaj zadatak u neku ruku ipak težak? Najviše zbog toga što je jedan odnos mnogo teže menjati nego ga graditi po prvi put. Vaše ćerke će, budući da su navikle na vašu popustljivost, u početku pružati otpor ovoj promeni. Ali nemojte da vas ovo brine! Znate kako kaže naš narod – „Svakog čuda tri dana dosta.“

Veoma je važno da svoju odlučnost ne pokazujete samo rečima, već i intonacijom, i držanjem, i svakako postupcima. Takođe je veoma važno, kada jednom nešto kažete, da se dosledno toga držite inače vas niko neće uzimati zaozbiljno.

Da biste pomogli sebi da ostanete dosledni, pre nego što saopštite svoju odluku, uvek postupite po principu:
„Triput meri, jednom seci.“
Ako niste sto posto sigurni, dajte sebi vremena da razmislite, da se ne biste posle kajali.

Kako da zauzmem svoje mesto pored snažne svekrve?

Pitanje:

Imam 30 godina i živim u seoskom domaćinstvu sa mužem, sinom i muževljevim roditeljima. Svekar mi je grub, bahat i ima problem sa alkoholom. Svekrva je veoma požrtvovana majka i žena i pretrpela je mnogo toga od strane svog muža. Ipak, iako nju smatram daleko boljom osobom od svekra, moj glavni problem u toj kući nije on nego ona. Najkraće rečeno, iako naizgled slaba, na neki čudan način ona uspeva da upravlja kućom, svima nama, pa čak i vaspitavanjem mog šestogodišnjeg deteta. Njena reč se najviše poštuje, čak i od strane mog svekra kada je trezan. Kad ja nešto kažem, moj muž me često ni ne čuje, a kad mu kaže majka, on posluša. Kada mu to prebacim, on kaže kako treba da me je sramota jer njegova majka robuje svima nama. Ne kažem ja da on nije u nekom smislu u pravu jer sam ja, zahvaljujući njoj, pošteđena velikog broja kućnih obaveza. Ali mi strašno smeta što, i tako „slaba“ ona uspe u sve da se meša i sve svoje da istera.

Odgovor:

Draga MM, vaša svekrva je neosporno jedna vrlo požrtvovana osoba i rekla bih da ona, u fizičkom smislu, zaista skoro uvek „izvuče deblji kraj.“ Moraćete priznati da je tolika žrtva nekako sama po sebi obavezujuća. I ne samo to, već je i najveći generator vaše griže savesti ukoliko joj se suprotstavite.

Nije redak slučaj „majke žrtve“ koja od svoje dece očekuje drugu vrstu žrtve. U velikoj meri, vas vaša svekrva sve tretira kao svoju decu, prihvata u odnosu na vas skoro sve roditeljske obaveze, ali zadržava i roditeljska prava. A roditeljska reč je uvek poslednja.

Rešenje je vrlo logično – ukoliko želite da u toj kući dobijete više prava, moraćete da preuzmete i više odgovornosti. Ne kažem da treba da se sa svekrvom otimate oko kućnih obaveza, ali se diskretno i postepeno potrudite da se više angažujete.

Što se više budete angažovali, utoiliko ćete više prelaziti iz identiteta deteta u identitet zrele žene, a tako će rasti i vaše pravo glasa. Ukoliko želite, možete već od danas početi da registrujete sve situacije u kojima, umesto sa pozicije zrele osobe, nastupate sa pozicije deteta koje očekuje da drugi brinu o njemu.

Pronađite način da i svog muža motivišete na slične akcije.
I ne zaboravite – u onoj meri u kojoj vaša svekrva bude „robovala“ vama, u toj meri će očekivati da i vi „robujete“ njoj.

Zavidim svom mužu na njegovom životu

Pitanje:

Imam 23 godine, udata sam i imam bebu od 7 meseci. Moj muž je moja prva (nadam se i poslednja) prava ljubav, a mislim da sam i ja njegova. Znam da voli i mene i našu ćerkicu, baš kao i mi njega. Ipak, moglo bi se reći da naš brak i porodica njega daleko manje koštaju nego mene.

Naravno, ne mislim na materijalne stvari, štaviše, trenutno on donosi u kuću daleko više novca od mene koja sam na porodiljskom bolovanju. Bez želje da zvučim kao loša žena i majka, moram priznati da imam utisak da sam se prilično preforsirala. Moje devojaštvo je karakterisala samo jedna ozbiljna obaveza – odlazak na posao.

A onda sam postala domaćica, pa potom i majka jedne divne ali veoma zahtevne devojčice koja traži pažnju takoreći 24 sata dnevno. Trenutna raspodela muževljevih i mojih obaveza je da ja radim praktično sve – brinem o detetu, plus čistim, peglam, kuvam, idem u nabavku i obavljam sve ostale kućne poslove.

A on je, za razliku od mene, još uvek takoreći ostao na jednoj jedinoj „momačkoj“ obavezi – da ide na posao. Štaviše, nastavio je da skoro u potpunosti momački da živi. Ide redovno u teretanu, ne propušta nijedan koncert, proslavu, nalazi se skoro svake večeri sa drugarima iz kraja (od kojih je doduše on jedini oženjen, ali kao da nije), čak zimi često vikendom sa njima ode i na skijanje.

Ja mu ništa od toga ne branim jer ne bih da ispadnem gunđalo. Za razliku od njega, ja ne stižem ponekad da odem ni na depilaciju. Ne kajem se što sam se udala i volim svoju ćerkicu najviše na svetu, ali ponekad tako zavidim svom mužu na njegovom životu.

Odgovor:

Draga TT, koliko shvatam, brak i dete doneli su korenite promene u tvoj život, ali ne i u život tvog muža koji je, kako kažeš, nastavio u priličnoj meri da živi momački.

Ako obratiš samo pažnju na kontradiktornost reči – da je neko postao muž i otac, a živi momački – primetićeš da tu nešto treba menjati. Kada osobe stupaju u brak, one ulaze u ravnopravan odnos i obavezuju se da će biti zajedno „u dobru i u zlu“, u obavezama i užicima…

Kada se radi o obavezama, mislim da je u redu da ih ti u kući imaš malo više, budući da trenutno ne radiš. Ali nije u redu da ih preuzmeš sve. Takođe želim da te podsetim da bi ljudi trebalo da se venčavaju zato da bi više vremena provodili zajedno. Da li je to slučaj u tvom braku?

Plašim se da ćeš, ukoliko se nastave intenzivni momački izlasci tvog muža, u njegovom životu sve više preuzimati ulogu domaćice i majke a sve manje emotivne partnerke, što će biti pogubno za vaš odnos.

Grešiš što u svom braku toliko malo tražiš za sebe. Time pokazuješ koliko malo smatraš da zaslužuješ. A koliko smatraš da zaslužuješ, toliko ćeš i dobijati. Mislim da bi bilo mudro da polako počneš da menjaš stvari…

Da ova promena ide u pravcu većeg muževljevog učešća u porodičnom životu i manje izlazaka bez tebe. Na duge staze, ovo je i za njega dobro jer će mu to pomoći da sazri kao muškarac.

Ove promene ne treba da se dešavaju kroz konflikte niti kroz svakodnevno zvocanje (od kojeg muškarci u proseku čuju samo 3%) već kroz mudro delovanje. Neka tvoje reči upućene mužu ne budu napad već poziv na akciju i dodatno zbližavanje.

Veza na daljinu: Ima li budućnosti?

Pitanje:

Imam 34 godine. Živim u Kragujevcu, a već godinu dana sam u vezi sa momkom iz Sarajeva. Zbog obostrano nezavidne finansijske situacije, viđamo se jednom u 2–3 meseca. Ali tih nekoliko dana zaista budu kao u bajci – puni strasti, nežnosti, smeha, savršenog uklapanja po svim pitanjima…

Ali problem nastaje kada se razdvojimo. Tada počnu da se naizmenično smenjuju periodi njegove i moje ljubomore, nerazumevanja, pa i konflikata posle kojih nekad ne komuniciramo ni po nedelju dana. A kada prođe toliko vremena, ja počnem da se pitam da li uopšte treba da mu se vratim, šta u stvari želim od te veze i u kom pravcu ide naš odnos, budući da sam već u godinama kada treba da formiram porodicu.

Šta mislite o vezama na daljinu, da li one mogu da funkcionišu?

Odgovor:

Draga AA, odgovor na ovo pitanje treba sama da pronađeš. Ali da bi ga pronašla, treba da imaš na pameti nekoliko stvari.

Pre svega, da bi se zbližili, ljudi treba dobro da se upoznaju. A da bi se upoznali, treba više vremena da provode zajedno. Veze na daljinu ovome baš i ne pogoduju. Štaviše, one mogu stvoriti privid savršenstva jer osobe nikada ne provedu dovoljno vremena da bi njihov odnos prošao sve faze i izazove.

Budući da želiš da se skrasiš i ne bi da gubiš vreme – onda ga nemoj gubiti! U ovom trenutku tvoj primarni cilj treba da bude da što brže otkriješ da li ste jedno za drugo ili niste, a ako jeste, da predumete dalje korake zbližavanja.

Da biste ovo postigli, zašto ne biste češće praktikovali video pozive? Time ćete steći priliku da, kroz obilatu razmenu informacija, ili postignete veću bliskost ili shvatite da niste jedno za drugo.

Takođe, ukoliko to do sada niste učinili, bilo bi vreme da jedno drugom jasno kažete šta ko želi i očekuje od vaše veze. U protivnom, može se izgubiti mnogo vremena tako što će se svakome podrazumevati da onaj drugi želi isto što i on, da bi se posle ispostavilo da nije tako.

Divno je što u vašoj vezi ima toliko strasti jer je ona jedna od najjačih karika vašeg odnosa. Ipak, ona ponekad može i da zamagli „emotivni vid“ i onemogući nas da uočimo neke osobine partnera zbog kojih nikada ne bismo mogli da delimo svoj život sa njim.

Vaši česti razgovori svakako će vas zaštiti od ove greške i, ako ste zaista jedno kroz drugo, dovešće vas do idealnog plana za zajednički život.