Postoje razgovori koje danima vodimo u svojoj glavi, ali ih nikako ne započinjemo naglas.
Znamo šta nam smeta. Znamo i kome bismo to želeli da kažemo. Ipak, ćutimo jer se plašimo da će druga osoba pogrešno razumeti naše reči, naljutiti se, udaljiti ili uzvratiti napadom.
Onda trpimo. Ubeđujemo sebe da „nije pravi trenutak“, da „nije toliko važno“ ili da bi druga strana sama trebalo da shvati šta radi. Ali ona najčešće ne shvati. Mi postajemo sve napetiji, a ono što je moglo da se reši jednim mirnim razgovorom prerasta u hladnoću, ogorčenost ili eksploziju.
Dobra komunikacija ne znači da nikada nećemo imati neprijatne teme. Ona znači da ćemo naučiti da o neprijatnim stvarima razgovaramo na način koji ne uništava ni naše dostojanstvo ni odnos sa drugom osobom.
Zašto razgovor tako lako postane sukob?
Kada smo povređeni, retko govorimo samo o konkretnom događaju. U razgovor unosimo i sve ono što smo ranije prećutali, stare zaključke, strahove i neizgovorene optužbe.
Umesto da kažemo:
„Zasmetalo mi je što si promenio naš dogovor, a nisi mi javio.“
mi kažemo:
„Ti mene nikada ne poštuješ.“
Prva rečenica govori o postupku. Druga presuđuje čitavoj ličnosti.
Kada nekome saopštimo da je sebičan, bezobrazan, neodgovoran ili hladan, malo je verovatno da će mirno saslušati ostatak. Njegov um više ne traži način da nas razume. On traži način da se odbrani.
Tako nastaje dobro poznata igra: jedna osoba napada, druga se brani, zatim uzvraća napadom, pa prva pojačava pritisak. Posle deset minuta više niko ne zna zbog čega je razgovor počeo, ali oboje imaju novu kolekciju razloga da budu ljuti.
Da bismo prekinuli ovaj obrazac, moramo naučiti da razlikujemo izražavanje nezadovoljstva od optuživanja.
Pre razgovora: smirite ono što u vama viče
Ne morate biti potpuno mirni da biste započeli važan razgovor. Ali ako su vaše emocije u tački ključanja, verovatno nećete razgovarati, pucaćete.
Zato se najpre zaustavite.
Prošetajte. Udahnite nekoliko puta duboko. Zapišite šta želite da kažete. Upitajte sebe:
- Šta se tačno dogodilo?
- Šta sam zbog toga osetila ili osetio?
- Šta mi je u ovoj situaciji potrebno?
- Koji rezultat želim da dobijem ovim razgovorom?
Ako je vaš skriveni cilj da druga osoba pati zato što ste vi patili, još niste spremni za kvalitetan razgovor. Ako želite razumevanje, dogovor ili postavljanje granice, možete krenuti dalje.
Šest koraka razgovora koji ne ponižava
1. Izaberite trenutak u kojem kontakt može da se uspostavi
Nemojte započinjati ozbiljnu temu dok druga osoba izlazi iz kuće, vozi, radi nešto zahtevno ili je već uznemirena.
Možete jednostavno reći:
„Volela bih da razgovaramo o nečemu što mi je važno. Kada ti odgovara da imamo dvadesetak mirnih minuta?“
Ovim ne tražite dozvolu da imate osećanja. Samo birate uslove u kojima razgovor ima veće izglede da uspe.
Kontakt dolazi pre razumevanja. Ako nemate pažnju sagovornika, vaše reči će možda stići do njegovih ušiju, ali teško i do njega.
2. Govorite o onome što se dogodilo, ne o tome kakva je osoba
Držite se činjenica koje bi mogla da zabeleži kamera.
Umesto:
„Potpuno si neodgovoran.“
recite:
„Dogovorili smo se da pošalješ dokument do petka, a nisam ga dobila niti si mi javio da će kasniti.“
Činjenice otvaraju razgovor. Etikete ga zatvaraju.
Kada govorite o konkretnom ponašanju, drugoj osobi ostavljate prostor da ga promeni. Kada napadnete njen karakter, poručujete joj da je problem ona sama.
3. Preuzmite odgovornost za svoja osećanja
Rečenica „Ti me izluđuješ“ zvuči kao da druga osoba upravlja vašim unutrašnjim svetom preko daljinskog upravljača.
Zrelije je reći:
„Kada se dogovor promeni bez obaveštenja, osećam napetost i imam utisak da moje vreme nije uzeto u obzir.“
Ovo ne znači da opravdavate tuđe ponašanje. Naprotiv. Jasno pokazujete njegov uticaj, ali bez dramatizovanja i prebacivanja potpune odgovornosti za svoja osećanja na sagovornika.
Korisna formula glasi:
Kada se dogodi… ja osećam… zato što mi je važno…
Na primer:
„Kada me prekidaš dok govorim, osećam se zanemareno, zato što mi je važno da i moje mišljenje bude saslušano.“
4. Ne otvarajte porodičnu arhivu
Ako razgovarate o današnjem kašnjenju, nemojte vaditi spisak svih kašnjenja od 2012. godine.
Reči poput uvek, nikada, svaki put i ceo život najčešće nisu tačne. Čak i kada u njima ima mnogo istine, one podstiču drugu osobu da traži izuzetke umesto rešenja.
Vi kažete:
„Ti nikada ne misliš na mene.“
Ona odgovara:
„Kako nikada? A kada sam prošlog meseca…“
I tema je izgubljena.
Jedan razgovor, jedan problem. To je dovoljno.
5. Recite jasno šta želite
Mnogi ljudi odlično objasne šta ne žele, ali nikada ne kažu šta bi trebalo da se dogodi umesto toga.
„Nemoj tako da se ponašaš“ nije dovoljno jasno.
Mnogo korisnije je:
„Kada znaš da ćeš kasniti, želim da mi pošalješ poruku čim to saznaš.“
Ili:
„Želim da završim misao pre nego što odgovoriš.“
Ili:
„Ne želim da razgovaramo povišenim tonom. Ako počnemo da vičemo, napraviću pauzu i nastavićemo kada se smirimo.“
Jasan zahtev nije naredba. To je informacija o tome šta vam je potrebno da bi odnos mogao zdravije da funkcioniše.
6. Saslušajte odgovor bez pripremanja sledećeg napada
Kvalitetan razgovor nije govor pred zarobljenom publikom.
Kada završite, pitajte:
„Kako ti vidiš ovu situaciju?“
Zatim zaista slušajte.
Slušanje ne znači automatsko slaganje. Možete razumeti nečije razloge, a ipak ne prihvatiti njegovo ponašanje. Možete imati empatiju i granicu u isto vreme.
Pokušajte da ukratko ponovite ono što ste čuli:
„Ako sam te dobro razumela, bio si pod pritiskom i zato si zaboravio da se javiš. Razumem da ti je bilo teško, ali mi je i dalje važno da ubuduće dobijem poruku.“
Tako istovremeno čuvate kontakt i ostajete verni sebi.
Šta ako druga osoba odbija razgovor?
Ne može svaki odnos da se popravi samo zato što ste vi naučili lepo da govorite.
Za zdrav razgovor potrebne su bar dve osobe koje su makar malo spremne da čuju jedna drugu. Ako sagovornik svaki pokušaj pretvara u vređanje, ismevanje, poricanje očiglednog ili kažnjavanje ćutanjem, problem možda više nije samo u vašoj formulaciji.
Tada komunikacijska veština nije da još lepše objasnite. Veština je da postavite granicu.
Možete reći:
„Spremna sam da razgovaram kada možemo bez uvreda. Ako se vređanje nastavi, prekinuću razgovor.“
Granica bez posledice je samo molba. Zato nemojte najavljivati ono što niste spremni da sprovedete.
Mala vežba pre velikog razgovora
Uzmite papir i podelite ga na četiri dela.
U prvi upišite činjenicu: šta se konkretno dogodilo?
U drugi upišite osećanje: kako ste se zbog toga osećali?
U treći upišite potrebu ili vrednost: šta vam je u toj situaciji bilo važno?
U četvrti upišite jasan zahtev: šta želite ubuduće?
Zatim sve spojite u jednu kratku poruku:
„Kada se naš dogovor promeni, a ne dobijem obaveštenje, osećam napetost jer mi je važno da mogu da organizujem svoje vreme. Želim da mi ubuduće javiš čim znaš da će doći do promene.“
Bez dijagnoza. Bez presude. Bez deset dodatnih tema.
Jednostavno ne znači uvek lako. Ali se veština stiče vežbom.
Dobra komunikacija počinje poštovanjem sebe
Neki ćute jer se plaše sukoba. Drugi napadaju jer se plaše da inače neće biti primećeni. I jedni i drugi često kriju istu sumnju:
Da li je ono što osećam dovoljno važno?
Jeste.
Vaša osećanja nisu uvek dokaz da ste u pravu, ali jesu važna informacija. Ona vam pokazuju da je neka potreba zanemarena, neka granica pređena ili neko staro mesto u vama ponovo povređeno.
Zato cilj nije da pobedite u razgovoru. Cilj je da izađete iz njega sa više istine, više jasnoće i, kada je to moguće, više bliskosti.
Na programu Ultrakoučing komunikacijske veštine ne učimo samo kako da pronađemo bolje reči. Učimo da prepoznamo šta nas sprečava da ih izgovorimo, kako da postavimo zdrave granice, izađemo iz iscrpljujućih sukoba i gradimo odnose u kojima ne moramo da biramo između bliskosti i samopoštovanja.
Jer mudra komunikacija nije umetnost da uvek kažete pravu stvar.
To je sposobnost da ostanete u kontaktu sa drugom osobom, a da pri tome ne izgubite kontakt sa sobom.