Isečak iz knjige OSTVARI SVOJ CILJ (Izdavač „Laguna“)
Kada sam je ugledala na svojim vratima, prvo što mi je privuklo pažnju bile su lokne na kojima bi joj pozavidela svaka četrnaestogodišnjakija. Kada sam je bolje upoznala, Anđelinine lokne su svoju titulu najlepšeg ukrasa ustupile njenoj duhovnoj zrelosti. Jedan sat kvalitetne komunikacije svake nedelje posvećivale smo unapređenju raznih aspekata njenog života, pa i učenju. Periodi dobrih i loših ocena naizmenično su se smenjivali jer u Anđelininom životu nije postojao neki truda vredan cilj koji bi je, kada se radilo o učenju, sve vreme održavao na površini. A bližili su se završni ispiti za upis u srednju školu.Ovo je značilo da je pod hitno trebalo pronaći to skriveno „zašto“ koje će joj dati neophodnu posvećenost. I tako smo u jednoj od sesija krenule u potragu. Potraga se nastavljala i kod kuće, uz pomoć roditelja, sve dok se nije konačno završila otkrivanjem budućeg poziva. Anđelina je želela da bude dizajner odeće! Ovaj poziv je savršeno objedinjavao njena interesovanja i talente. Ovo otkriće dalo je Anđelini dovoljno snage i istrajnosti za naporan period pripreme završnih ispita na kojima je dobila više nego dovoljan broj bodova da se zauzme mesto na gornjem delu liste primljenih srednjoškolaca u školu i na smer koji je želela.
Svi želimo da napredujemo, zar ne? Ipak,teško je pokrenuti se ako za to nemamo dovoljno jak razlog. Šta bi to moglo biti? Pronalaženje adekvatnog partnera? Nova kuća ili čizmice? Napredovanje na poslu? Ovladavanje novim veštinama? Harmoničan odnos sa dragim bićem? Isceljenje? Skidanje viška kilograma? Primećujete li da opet govorimo o ciljevima? Ovog puta, zato što su oni naši najjači pokretači!
Zamoliću vas da zamislite sledeće: Imate auto i dobar ste vozač. Najbolji prijatelj vas moli da ga odvezete na jedno mesto. Pitate ga „Kuda?“, a on odgovara „Ne mogu da ti kažem.“ Zamolite ga da vam kaže bar koliko će dugo trajati vožnja, ali on ćuti. I tako, vozite ćutke, ne znajući ni kuda ste se uputili, niti koliko ćete dugo putovati, ni šta vas tamo čeka. Štaviše, imate utisak da se vozite bez ikakvog cilja. Kakav je osećaj? Ne baš prijatan, zar ne? Previše neizvesnosti za vaš ukus? Ne brinite, niste jedini.
A sada zamislite drugi scenario: Dogovorili ste se sa prijateljima da provedete vikend na obližnjoj planini, u spa-hotelu u kojem ste već bili. I u ovom slučaju ste vi vozač, ali su okolnosti malo drugačije. Nalazite se na unapred dogovorenom mestu u unapred dogovoreno vreme. Poznato vam je krajnje odredište, razdaljina od vaše kuće do njega, približno vreme za koje ćete tamo stići, čak i aktivnosti koje vas tamo čekaju. Kako se sada osećate? Osećate li strepnju ili zadovoljstvo? Želite li da nastavite ovakav put ili da odustanete od njega?
Zašto su nam osećanja pri zamišljanju ova dva scenarija toliko različita? Zašto bi u prvom slučaju veliki broj nas odbio da učestvuje u putovanju a na drugo bismo uvek rado krenuli? Odgovor je očigledan – naš um voli izvesnost! Što nam je jasnija slika cilja i detalja vezanih za njegovo ostvarenje, utoliko je veća šansa ne samo da ćemo ka tom cilju krenuti već da ćemo na tom putu istrajati. Kada postavljamo cilj, mi kažemo: „Tog i tog dana imaću toliko i toliko kilograma“ ili „…zarađivaću toliko i toliko novca“. Kratko i jasno. A kad je jasno, onda je i ostvarljivo. A kada verujemo da je ostvarljivo, onda se lakše pokrećemo.
