Zamislite razgovor sa nekom osobom zbog čijeg ponašanja ste se uzrujali do te mere da srce hoće da vam iskoči, od besa vam ide para na uši, a pritisak skače na trista. Šta mislite, kakva će u tom trenutku biti vaša komunikacija? Da li će biti mudra? Delotvorna? Kakav utisak ćete ostaviti na sagovornika? Da li ćete ostaviti utisak moćne i samopouzdane osobe ili ćete delovati kao bespomoćna žrtva?
A sada zamislite da ste se u tom istom razgovoru, kada ste osetili nadolazeću unutrašnju opasnost, jednostavno udaljili i odložili važan razgovor za neki bolji trenutak… ili učinili bilo šta kako biste, pre nego što progovorite, vratili izgubljeni mir. A potom ste se obratili sagovorniku smireno i odlučno i saopštili mu sve što ste imali na najmudriji i najdelotvorniji mogući način.
Za našu komunikaciju sa drugima ništa nije važnije od komunikacije sa samim sobom. A ona je najkvaliltetnija kada protiče u atmosferi mira, bez jakih emotivnih talasa koji uzburkavaju okean našeg uma i ne dozvoljavaju nam da jasno vidimo sliku trenutne realnosti…a ni našem sagovorniku baš previše ne pomaže da nas doživi kao moćnu i samopouzdano osobu, a još manje da razume poentu naše priče.
Tako je… Mesto mira je najmoćnije mesto. Kada imamo visok stepen emocionalne samodiscipline, drugim rečima – sposobnosti da brzo vratimo izgubljeni mir – ovladali smo najvažnijom (i najtežom!) veštinom majstorstva komuniciranja. Kada je okean našeg uma miran i neuzburkan, naša inteligencija, intuicija, kreativnost i imaginacija tada izranjaju iz njega, udružuju se i doprinose da naša komunikacija postigne svoj optimalni nivo. Kada vratimo mir, zagospodarili smo sobom. A ko gospodari sobom, gospodari i svojim životom.