DVA PRIMERA PROPUŠTENIH PRILIKA ZA ZBLIŽAVANJE SA OSOBOM KOJU JOŠ NE POZNAJEMO

Pričali smo o načinima da razvijemo priču sa nepoznatim ljudima sa kojima želimo da se zbližimo. Ipak, najviše se uči kroz primere. Zato ovde delim sa vama dva tipična primera propuštenih prilika za zbližavanje. Objasnićemo i zašto…

PRVI PRIMER

Majk stiže na železničku stanicu pet minuta ranije nego obično. Toplo je, maglovito jutro i na platformi stoji dvadesetak ljudi. Većina redovnih putnika još se nije pojavila. Stavlja novine pod mišku, meša kafu plastičnim štapićem, a zatim se okreće i ubacuje ga u kantu za otpatke. Vraćajući se na mesto, primećuje smeđokosu mladu ženu u tamnosivom kompletu kako ide prema njemu. Ona se zaustavlja oko 3 metra dalje i seda na klupu. Pažljivo spušta aktovku do sebe i gleda na sat. Majk posmatra iskosa, procenjujući je napola zatvorenih očiju i blago skupljenih usana. U ovakvoj situaciji bio je više puta nego što želi da se seti: odmeravao bi devojku, silno žleo da joj priđe, ali se ipak kočio od straha da ostvari kontakt. Ovog puta podsetio je sebe na to da samo želi da otpočne razgovor i navede je na priču. Nije mu cilj da izađe s njom, niti da sledeće subote ode s njom na odmor, niti da se oženi njome do kraja meseca. Samo da razmeni nekoliko reči, kako bi saznao da li je prijateljski nastrojena.
Govori najočigledniju stvar koju uspeva da smisli:
„Dobar dan, imate li nešto protiv da sednem ovde?“
Ona se pomera malo ulevo. „Ne, nemam“, mrmlja, i Majk seda.
„Nisam vas ranije viđao na stanici“, kaže.
„Danas mi je prvi dan“, odgovara ona. „Počinjem da radim u jednoj reklamnoj agenciji u gradu.“
„U ovo vreme je uvek prilična gužva u vozu“, nastavlja Majk, „ali ponekad može da se naše mesto za sedenje sve do kraja.“
Majk je propustio slobodno datu informaciju. Prvi dan, reklamna agencija. Trebalo je da se nadoveže na to i upotrebi reči za započinjanje razgovora: gde, šta, zašto, kada, ko i kako. Šta ćete tamo raditi? Ko su vam glavni klijenti? Gde se nalazi agencija? Kako ste dobili posao?

DRUGI PRIMER

Suzana, vebdizajner, šeta platformom i ugleda na klupi privlačnog muškarca koji deluje pomalo umorno. Seda pored njega i primećuje da čita najnoviju misteriju P.D.Džejms. To joj je omiljena spisateljica! On joj se osmehuje dok seda, a znajući da im je ta knjiga zajedničko intresovanje, ona uzvraća osmehom.

Ali, čovek se vratio čitanju. Suzana odlučuje da počne.
„Pa, da li ste obožavalac P.D. Džejms?“
„Nisam“, kaže on. „Verujte mi da je ovo tek druga misterija koju čitam.“
„Zašto?“
„Nemam mnogo vremena za čitanje. Stažista sam u bolnici u gradu.“
„Ja sam pročitala sve njene knjige. Ona je moj omiljeni pisac misterija, iako mnogo volim i Dika Fransisa.“
Kakav je odgovor Suzana očekivala? Poslednje što je izrekla bila je serija iskaza, a ne pitanja. S drugim pitanjem bila je na dobrom putu, ali je onda zanemarila slobodnu informaciju koju joj je čovek dao. Umesto toga, nastavila je da priča o sebi. Da je aktivno slušala, produžila bi sa: „U kojoj bolnici? Stažista u kojoj oblasti? Zašto ste izabrali baš tu specijalizaciju?“ – gde, šta i zašto vodili bi daljoj konverzaciji.