„Zašto se to uvek meni dešava?“
Ako ste ovo pitanje postavili više puta nego što biste želeli da priznate, niste jedini. Svi smo ga bar jednom izgovorili, u gužvi, u kuhinji, u sitne sate. Problem nastaje kada ono prestane da bude uzdah i postane način života.
Pre svega, o čemu NE govorimo
Postoje ljudi koji su zaista bili žrtve. Nasilja, prevare, zlostavljanja. Njima ovaj tekst ne kaže „sami ste krivi“. Naprotiv.
U knjizi „Dok ne bude kasno“ zapisala sam reči koje i danas ponavljam svakoj ženi koja je prošla kroz pakao: „Ako si ikada bila nečiji plen, nemoj za to da kriviš sebe.“ I još: „Imaš pravo na DOSTOJANSTVO i život bez nasilja.“ Ako ste danas u takvom odnosu, prvi korak nije rad na stavu, već sigurnost i stručna pomoć.
Ovde pišem o nečemu drugom. O ULOZI žrtve. O obrascu u kome se, i kada nas niko ne napada, osećamo kao da smo svima na meti.
Kako izgleda uloga žrtve u svakodnevici
Upoznajte Jelenu. Šef je ne ceni. Svekrva se meša. Muž ne pomaže. Drugarice se javljaju samo kad im nešto treba. Kad joj neko ponudi rešenje, ona ima spreman odgovor: „Lako je tebi.“
Jelena nije loša osoba. Jelena je umorna. I svaki dan ponovo priča istu priču, samo sa drugim imenima.
Obrazac ćete prepoznati po rečenicama poput ovih:
- „Uvek ja izvučem deblji kraj.“
- „Nemam izbora.“
- „Kad bi se samo on promenio, sve bi bilo u redu.“
- „Šta mogu, takav mi je život.“
Zvuči poznato? Ako ste se nasmešili na bar jednu od njih, dobro je. Ko se prepozna, taj je već napola izašao.
Zašto nam je uloga žrtve udobna
Udobna? Zar patnja može biti udobna? Nažalost, može. Uloga žrtve nešto daje. Donosi saosećanje okoline. Oslobađa nas rizika. Ako je kriv neko drugi, mi ne moramo ništa da menjamo.
U knjizi „Svet voli pobednike“ pisala sam da postoje samo dva puta, put uspeha i put izgovora. Onaj ko bira izgovor, uspe da ubedi sve oko sebe, a ponekad i sebe, da „nije on kriv“, već je „žrtva okolnosti“. A cena je visoka. Kada god okrivimo druge, njima smo predali moć nad sopstvenim životom.
Uloga žrtve je kao kaput dva broja veći. Toplo je u njemu i krije sve, ali u njemu ne možete da potrčite.
Odgovornost nije krivica
Ovde mnogi od nas ustuknu. „Znači, sad sam ja kriva za sve?“ Ne. I to je možda najvažnija rečenica ovog teksta.
Krivica je jalovo osećanje koje nikada nikome nije donelo ništa dobro. Odgovornost je nešto sasvim drugo. Ona znači da konce sopstvenog života držite u svojim rukama.
Ne biramo sve što nam se desi. Ali uvek biramo svoj ODNOS prema onome što nam se desilo. Drugim rečima, prošlost ne možemo da promenimo, ali sledeći korak je uvek naš.
Tri koraka iz uloge žrtve
Srećom, obrazac koji je naučen može se i odučiti. Evo odakle da krenete.
- UHVATITE REČENICU. Nedelju dana zapisujte u svoj Dnevnik ličnog razvoja svaki put kada kažete „uvek meni“, „nemam izbora“ ili „on je kriv“. Ne osuđujte se. Samo brojte. Većina ljudi se iznenadi već trećeg dana.
- PROMENITE PITANJE. Umesto „Zašto meni?“ upitajte se „Šta sada mogu da uradim?“ Prvo pitanje vas vraća u prošlost i kopa rupu. Drugo vas vodi ka sledećem koraku. Pobednička pitanja, ne zaboravite, uvek počinju sa KAKO.
- NAPRAVITE JEDAN MALI POTEZ. Ne revoluciju. Jedan razgovor koji odlažete. Jedno „ne“ koje dugujete sebi. Jedan poziv. Nemoć se ne leči razmišljanjem, nemoć se leči akcijom.
Kada biste ceo ovaj put morali da svedete na jednu reč, ona bi glasila IZBOR.
Kada je okrivljivanje postalo navika
Ako primećujete da su vam misli stalno zauzete pitanjem ko je kriv, pročitajte i tekst Zašto okrivljujemo. U njemu sam pisala o tome šta se zapravo krije iza rečenice „On je kriv!“.
A ako se kao žrtva najčešće osećate na poslu, dok drugi dobijaju priznanje za ono što vi radite, tu je tekst o tome kako se nositi s nepravdom na poslu. Nepravda je stvarna. Ali i tada imate izbor šta ćete sa njom uraditi.
I za kraj, jedno teško pitanje za vašu svesku: šta biste morali da uradite kada sutra ne bi postojao niko koga možete da okrivite?
Ako želite da prestanete da tapkate u mestu i naučite da vodite sopstveni život umesto da ga trpite, prijavite se za Ultrakoučing životne veštine i napravite prvi korak ka sigurnijem, ispunjenijem životu.
Iskreno vaša,
Olivera Ptica
Najčešće postavljana pitanja
Šta je uloga žrtve?
To je naučen obrazac u kome osoba uzrok svega što joj se dešava stalno vidi u drugima i u okolnostima, oseća se nemoćno i zato ne preduzima korake koji bi promenili situaciju.
Kako da znam da sam u ulozi žrtve?
Česti znaci su rečenice poput „uvek meni“ i „nemam izbora“, ista priča o nepravdi sa različitim ljudima, odbijanje svakog predloženog rešenja i osećaj da vam život određuju drugi.
Da li izlazak iz uloge žrtve znači da sam kriva za ono što mi se desilo?
Ne. Odgovornost nije krivica. Za tuđe nasilje ili prevaru nikada niste krivi. Odgovornost znači samo da birate šta ćete od danas uraditi, a kod nasilja to znači pre svega da potražite sigurnost i stručnu pomoć.
Može li se obrazac žrtve promeniti?
Može. Kao svaka navika, menja se malim, svakodnevnim koracima: prepoznavanjem rečenica kojima se predajete, promenom pitanja koja postavljate sebi i jednim konkretnim potezom.