Odgovori na pitanja čitalaca magazina „Ona“
TUŽNI D-MOL…
Sinoć me je sasvim neočekivano i bez ikakvog očiglednog povoda ščepala tuga. Ma, kakva tuga… bio je to čisti d-mol! Toliko dubok i mračan da nisam imala volje da se borim… A onda je kao poručen, sa druge strane planete, preko majušne kamerice na lap-topu u moj „plavi“ scenario uskočio jedan prijatelj i, nakon upotrebe čitavog arsenala „oraspoložujućih sredstava“ (uključujući i veliki šareni sombrero), uspeo da me vrati u svetlost.
Šta vi radite kada se nađete u zagrljaju tuge? Da li pokušavate da se iz njega iščupate sami ili odmah zovete u pomoć? Za slučaj da ste trenutno više u fazonu „Uradi sama“, nudim vam jednu prilično delotvornu strategiju za izlazak iz d-mola.
Pre nego što vam je opišem, podsećam vas da nisu sva neprijatna osećanja štetna. Strah nas ponekad štiti od opasnosti, bes nam daje snage da se branimo, a neobjašnjiv nemir podseća da treba da kompletiramo neki nedovršeni ciklus. Kako god, ova osećanja bi trebalo da dođu i prođu. Nažalost, često se desi da ostanu u nama, iako nemaju više nikakvu funkciju osim „trovačke.“ To znači da je vreme da im poželimo „srećan put“…
Moji metodi za izlaženja iz osećana tuge
- Prvi korak je OPUŠTANJE. Osamim se, udobno smestim, zatvorim oči i opustim telo. To činim tako što se koncentrišem pojedinačno na svaki njegov deo, od glave do pete, i svesno ga opuštam. Na kraju konstatujem da je celo moje telo prijatno opušteno. Potom se usredsredim na um. Smirujem ga tako što odbrojavam lagano od deset do jedan, sa svešću da sa svakim opadajućim brojem moje misli postaju sve mirnije. Do kraja odbrojavanja one su poput mirne površine jezera. Dovoljno sam opuštena da mogu da pređem na sledeći korak, a to je
- PRIHVATANJE. Umesto da se opirem neželjenom osećanju, naprosto ga prihvatim. Priznam da sam ga sama stvorila. Onda ga, naglas ili u sebi, izrazim rečima. Najčešće, to će biti priča u stilu, „Desilo se to i to, i ja se zbog toga osećam tako i tako.“ Ili, „Ne znam šta se desilo ali se osećam tako i tako.“ Pri ovom opisu, maksimalno se uzdržavam od bilo kakve osude. Za ovo imam više nego dovoljan razlog: Znam da kad god kritikujem, napadam i osuđujem, produbljujem svoju bol, dodajem u nju nove kapi otrova. Nasuprot ovome, kad god ispoljavam svoja osećanja, isceljujem svoje srce. Podsećam vas na reči Sv. apostola Pavla: „Ono što se iznese na svetlost i samo postaje svetlost.“ Potom pređem na treći korak:
- ISPOLJAVANJE OSEĆANJA. Dozvoljavam bolnom osećanju da se ispolji, ovog puta više kroz energiju nego reči. Ako sam, na primer, ljuta, dozvoljavam sebi da vičem, psujem, grdim, ili još bolje, uzmem jastuk i dobro ga „izudaram.“ Ako je u pitanju tuga, dozvoljavam joj da me preplavi i sita se isplačem. Nekada kao „pomoćno sredstvo“ koristim muziku, fotografiju, pismo, ili bilo koji drugi „okidač.“ Kada sam dala oduška svojim osećanjima, upitam se:
- ŠTA MI JE BOLJE? Da i dalje držim ovo osećanje u sebi ili da ga se oslobodim? Potom razmotrim pomenute posledice njegovog daljeg prisustva u meni. Razmislim i o osećanju slobode koje će me preplaviti kada dozvolim tom uljezu da zauvek ode. Ako je potrebno, podsetim sebe: „Ja nisam isto što i moje osećanje.“ Zaista nisam. Ono je samo parazit u mom umu koji će vrlo brzo nestati ako prestanem da ga pothranjujem.
- DOZVOLIM MU DA ODE. Konačno, sada je trenutak da se rastanem od neželjenog osećanja. Zatvorim oči i po poslednji put dozvolim mu da me preplavi. Potom zamislim kako ono, poput sive izmaglice, izlazi iz mene i pred mojim očima formira loptu. Posle nekog vremena, kada je ovo osećanje u potpunosti preseljeno u loptu, dozvolim joj da krene zamišljenom putanjom ka suncu, da se udaljava i postaje sve manja, sve dok potpuno ne iščezne, što znači da je stigla na svoje odredište i transformisala se u svetlost. Ipak, ako nakon svega ovoga shvatim da još nisam spremna da se u potpunosti odreknem tog osećanja, neću prema sebi biti suviše stroga. Jednostavno, pustiću ga da, sada već oslabljeno, ostane još neko vreme u mom umu, pa ću posle izvesnog vremena ponoviti ceo proces. I, na kraju:
- UČINIM NEŠTO LEPO ZA SEBE. Odem u šetnju, napunim kadu, ili sebe nagradim na bilo koji drugi način zato što sam se otarasila otrovnih emocija i podigla nivo svoje svesti.
I za kraj – da se vratimo na početak. I podsetimo da ne moramo baš sve bitke da bijemo sami. Da se rađamo zato da bismo se međusobno povezivali. Da bismo delili pobede i poraze. Da bismo imali nekoga ko će nam, kada zasvira tužni d-mol, vratiti osmeh na usne.
